Верује се да је пончо настао у андском региону Јужне Америке, тачније у висоравнима Перуа и Боливије, где су га нашироко користили домородачки народи као што су племена Ајмара и Кечуа. Ова племена су креирала пончо ткањем вунених влакана у квадратни или правоугаони облик са рупом у средини за главу. Пончо је коришћен као утилитарна одећа за заштиту носиоца од хладноће и кише, као и као друштвени показатељ ранга и статуса.

Како је пончо стекао популарност у Јужној Америци, проширио се и на друге делове света. Током 19. века, пончо је почео да еволуира у различите стилове и дизајне, а у свет моде уведен је кроз радове дизајнера као што је Елса Сцхиапарелли, која је креирала пончо направљен од свиле и дизајниран за ношење преко вечерњег одела.

Популарност понча наставила је да расте у 20. веку, пошто је постао главни производ у западној моди. Током 1960-их и 70-их, хипији и друге групе контракултуре прихватиле су пончо као симбол слободе и неконформизма, често га комбинујући са тексас фармеркама и каубојским чизмама. Осамдесетих година прошлог века, пончо је постао популаран предмет у женској моди, а дизајнери су креирали широк спектар стилова и материјала, укључујући вуну, кашмир и лагане тканине као што су памук и свила.

Данас је женски пончо и даље омиљен међу модним људима широм света. Било да се ради о здепастом плетеном пончу који се ставља преко фармерки и чизама или лепршавом, боемском пончу за ношење преко макси хаљине, овај свестрани одевни предмет остаје основни део гардеробе многих жена.

Од свог порекла у Андима до своје еволуције у модерну моду, пончо је постао симбол културног наслеђа, традиције и идентитета. Прихватајући женски пончо, можемо прославити разноликост и лепоту различитих заједница и њихов јединствени допринос свету моде.